Morsko prase - kompletna nega, ishrana, piljevina i zdravlje

Uvod - zašto su morska prasad posebni ljubimci

Morsko prase, poznato i kao zamorče, jedna je od najomiljenijih malih kućnih životinja. Njihova umiljata priroda, prepoznatljivo glasanje i razigrani skokovi (poznati kao pop corn) osvajaju sve uzraste. Međutim, odgovorno vlasništvo podrazumeva daleko više od običnog hranjenja i čišćenja kaveza. Iskusni čuvari znaju da sitni detalji - od količine vode i svežeg povrća, preko izbora piljevine, pa sve do prepoznavanja prvih znakova gljivica ili parazita - mogu napraviti ogromnu razliku u zdravlju i dužini života ove male životinjice.

U ovom tekstu pronaći ćete iscrpne savete zasnovane na dugogodišnjem iskustvu čuvara morskih prasića, bez nepotrebnog teoretisanja. Fokus je na praktičnim rešenjima: kako da vaš ljubimac dobije uravnoteženu ishranu bogatu povrćem, zašto je obična voda ponekad višak, kako da uštedite na piljevini uz pomoć stolara, na koji način da prepoznate i izlečite kožne probleme, i kako da vaše prase bude mirno i naučeno na toalet - baš onako kako su to postigli čuvari čiji su ljubimci ugojili preko četiri godine života, daleko iznad proseka.

Ishrana - povrće, voće i mit o obaveznoj vodi

Jedna od najčešćih dilema novih vlasnika jeste da li morskom prasetu treba stalno davati vodu u pojilici. Iskustvo pokazuje da odgovor nije jednostavan. Mnogi prasići koji dobijaju obilje svežeg povrća i voća - zelene salate, šargarepe, krastavca, paprike, peršuna, celera, pa čak i maslačka - gotovo da ne piju vodu. Njihov organizam unosi dovoljno tečnosti kroz hranu, a urin ostaje normalne količine, ne natapajući preterano prostirku. „Ako daješ dovoljno vode i povrća, ne zezaj se time ozbiljno. Znaš da su alavi, klopaće i piće i kad im se to ne radi. Moje prase ima normalnu količinu mokraće, ne navodnjava kavez, živo zdravo, a ne pije toliko.“ - ovo je rečenica koja se često može čuti među iskusnim čuvarima.

Međutim, ako je prase od malena naviklo na pojilicu, naglo ukidanje vode može biti stresno. Ukoliko je ljubimac godinama pio vodu iz posudice ili pojilice, organizam je na to priviknut. U takvim slučajevima vodu ne treba oduzimati, već postepeno povećavati udeo sočnog povrća. Ukoliko primetite da prase gotovo i ne dotiče vodu, a redovno ručka sveže namirnice, to je dobar znak - znači da je hidrirano na prirodniji način.

Još jedan važan detalj: nikada ne izbaciti seno iz ishrane. Seno je osnova probave i prirodnog trošenja zuba. Bez obzira na to koliko povrća i voća dajete, sveža, mirisna trava ili kvalitetno livadsko seno moraju biti uvek dostupni. Prasići koji jedu seno, a povremeno grickaju i koru hleba ili malo žitarica, imaju zdraviju crevnu floru i ređe pate od probavnih smetnji.

Kada je reč o poslasticama iz pet shopa, iskustva su podeljena. Mnogi vlasnici kupuju specijalne štapiće, rolate punjene povrćem ili voćem, ali često ističu da je ponuda u lokalnim prodavnicama veoma siromašna. „Htedoh da častim svog ljubimca poslasticama, a ono malo sutra - nemaju ništa sem onih sa šargarepom ili medom. Ima da se spakujem i odem u veći grad ili mu naručim iz inostranstva.“ Zaista, na našem tržištu često se nalazi tek trećina onoga što postoji u zvaničnim katalozima renomiranih proizvođača hrane za glodare. Zato je najbolje osloniti se na sveže voće i povrće, a poslastice koristiti kao povremeni dodatak, a ne osnovu jelovnika.

Piljevina - od klasične do presovane i stolarske

Prosečan vlasnik morskog praseta u Srbiji mesečno potroši priličnu sumu na piljevinu. Ako se kavez čisti svaki drugi dan i potroši više od pola pakovanja nedeljno, trošak lako dostiže i 500 dinara na sedmičnom nivou. Mnogi su zbog toga potražili povoljnije alternative. „Probaj bar sa onom presovanom piljevinom, stavi je u ćošak gde mali vrši nuždu najčešće. Ili napravi varijantu sa nekim stolarom: da uzimaš od njega džakove - neko za džabe, neko za sitne pare, neko i za rakiju, ionako je njima to otpad.“

Strah od stolarske piljevine najčešće se svodi na bojazan da će prase dobiti neku bolest, jer drvni otpad stoji po šupama i može biti zaražen miševima. Međutim, iskusni čuvari tvrde da ako se pronađe dobar stolar koji drži čist materijal, nema nikakve opasnosti. Domaća, neprerađena piljevina često je zdravija i mekša za šapice od industrijske, koja ponekad sadrži prašinu i aditive. Osim toga, fino upija i ne raznosi se po stanu kao neke sitnije vrste.

Sve više ljubitelja prelazi i na drvene pelete. Kilogram peleta može se naći za oko 500 dinara i traje znatno duže od klasične piljevine. Ne lepi se za dlake (što je naročito važno kod dugodlakih rasa poput peruanskih ili merino), efikasno upija mirise i lako se čisti. Uz pelet, mnogi u ćošak kaveza stavljaju malo presovane ili obične piljevine samo tamo gde ljubimac vrši nuždu, dok ostatak podloge prekrivaju peškirima ili cebencetom koje se pere. Na taj način troškovi se drastično smanjuju, a prase dobija mekanu i udobnu površinu.

Kavez, transporter i sloboda kretanja

Velika zabluda je da morsko prase treba stalno držati u kavezu. Životinje koje su veći deo dana puštene po stanu ili kući (uz obezbeđene kablove i sklonjene opasnosti) pokazuju mnogo više radosti, manje je straha i razvijaju prisniji odnos sa ukućanima. „Transporter mi služi samo kada idem negde, a ne znam kad ću se vratiti. Inače je stalno pušten. Naučio je da trpi kad mu se piški - uznemiri se i počne da pišti, a ja ga spustim. U transporteru obavi šta treba, nikad van sena.“

Učenje na toalet je moguće, ali zahteva strpljenje. Neke jedinke same odaberu jedno mesto u kavezu ili u sobi gde će obavljati nuždu. Ako primetite da ljubimac uvek ide u isti ćošak, tamo postavite posudu sa piljevinom ili peletom. Kod drugih, međutim, to nije izvodljivo - mužjaci su često neuredniji od ženki i umeju da ostave trag svuda gde prođu. Zato mnogi vlasnici pribegavaju taktici sa cebencetom: prilikom boravka na nameštaju, ispod praseta se prostre manji peškir ili pamučna krpica, koja se posle samo istrese i opere.

Što se samog kaveza tiče, potpuno je pogrešno držati prase u staklenom akvarijumu. Iako je lakši za održavanje, akvarijum nema dovoljan protok vazduha, zadržava amonijak iz urina i može izazvati respiratorne probleme. Žičani kavez sa dubokom plastičnom posudom je najbolji izbor. Dubina posude treba da spreči izbacivanje piljevine, a sam kavez treba da bude dovoljno prostran - najmanje metar dužine za jednog ljubimca, kako bi mogao da se ispruži i slobodno kreće.

Za putovanja i odlaske kod veterinara odlična je investicija u plastični transporter za glodare. Treba birati modele koji se otvaraju i odozgo i sa strane, jer tako omogućavaju lakši unos preplašene životinje. Neki vlasnici radije koriste običnu kartonsku kutiju obloženu senom, ali transporter je dugotrajnije rešenje i pruža veću sigurnost.

Zdravlje - gljivice, paraziti i rane na ušima

Morska prasad su podložna kožnim oboljenjima, naročito u prvim nedeljama nakon kupovine iz pet shopa. „Primetila sam da moje prase ima na uhu ranicu - nisam sigurna da li je to imalo pre ili se pojavilo tek sada. Ako je ranica po rubu uha, najverovatnije su gljivice. Maži malom kanestenom. Inače, često se dešava da prasad kod nas dođu sa gljivicama, što znači da se radnici u tim prodavnicama ne brinu lepo o njima.“

Gljivične infekcije manifestuju se perutanjem kože, crvenilom stopala, stvaranjem krastica po ivicama ušiju, a ponekad i opadanjem dlake u pramenovima. Uzrok su najčešće loša higijena u prodavnicama, ali i stres prilikom transporta, koji slabi imunitet. Pored kanestena, preporučuje se i upotreba mycoseb šampona (1-2% rastvor), koji se može nabaviti u humanim apotekama. Njime se prase okupa, a potom se, po potrebi, ponovo nanese antigljivična krema.

Pored gljivica, ozbiljan problem mogu biti i unutrašnji i spoljašnji paraziti. Kada ljubimac naglo smrša, prestane da jede, peruta mu se koža i postane apatičan - obavezan je odlazak kod veterinara. Iskusni vlasnici redovno, jednom mesečno, daju svom prasetu injekciju protiv parazita po preporuci veterinara, naročito ako ga često vode napolje. Nikako ne treba eksperimentisati sa ljudskim lekovima na svoju ruku, jer neadekvatna doza može biti fatalna.

Ponekad se mogu javiti i povrede - zadebljanja na tabanima, rane od grickanja kablova, ili ogrebotine. Manje površinske ranice se mažu jodom ili flogocidom, ali ukoliko dođe do izbacivanja penušave tečnosti na nos, kijanja i otežanog disanja, mora se hitno reagovati. Jedna od opasnih situacija je udisanje granule hrane ili stranog tela, što izaziva kašalj i izlučevine iz nosa. U takvim momentima neophodna je brza veterinarska intervencija.

Kupanje i nega dlake - kada i kako

Oko kupanja morskog praseta mišljenja su podeljena. Neki svoje ljubimce kupaju tek posle nekoliko godina, drugi već od trećeg meseca, naročito dugodlake rase koje zahtevaju redovno održavanje. „Kupam ga od njegovog trećeg meseca i nikakav problem do sada nije bilo. Još smo mazali preventivno kanesten kad sam ga tek kupila - bolje ja tako, nego posle da imamo problemčić. Bilo bi stvarno ružno da je bio mastan duže vreme.“

Prilikom kupanja obavezno je koristiti blagi šampon namenjen glodarima ili šampon za bebe bez jakih mirisa. Voda treba da bude mlaka, nikako vruća, a nivo u lavoru ili kadi tek nekoliko centimetara. Bitno je ne kvasiti uši i izbegavati direktan mlaz vode u predelu glave. Glavica se može očistiti vlažnom mekanom krpom. Nakon kupanja, prase se dobro osuši peškirom, a ako je dugodlako - fenom na najslabijoj toploti, uz stalno češljanje četkom sa mekanim vlaknima.

Što se tiče češljanja, dugodlaki primerci poput peruvianaca i texela zahtevaju svakodnevno održavanje. Neki ljubimci se u početku bune, beže, pa čak i vrište. Savet je da se češljanje započne tek nakon kraćeg maženja, dok je prase opušteno. Treba izbegavati grube četke; odličan izbor su mekane četke za bebe iz apoteke. Ako se dlaka zapetlja, bolje je strpljivo razmrsiti nego seći, osim u krajnjem slučaju.

Redovno kupanje (jednom mesečno) i češljanje ne održavaju samo lep izgled - oni su preventiva protiv parazita i gljivica. Mnogi vlasnici nakon kupanja na dlaku nanose specijalne preparate protiv grinja, čime se rizik svodi na minimum.

Ponašanje - pripitomljavanje, strah i učenje na toalet

Nije svako morsko prase po prirodi maza. Dok su neki od prvog trenutka spremni da se sklupčaju u krilu i zaspu, drugi su toliko plašljivi da na svaki pokret ruke skaču, grebu i skiče kao da ih neko kolje. „Ne da mi da ga taknem. Kad god krenem rukom ka njemu, počne da se baca po kavezu, da me grebe - takvo bacanje i skakanje nije normalno. Ne znam šta da radim.“

Ovakvo ponašanje najčešće je posledica trauma iz pet shopa ili lošeg postupanja prethodnog vlasnika. Prvo pravilo je strpljenje. Prase treba ostaviti nekoliko dana da istraži novi prostor, bez forsiranja kontakta. Pričajte mu tihim, umirujućim glasom, nudeći mu hranu iz ruke. Tek kad počne da vam prilazi bez straha, možete pokušati sa nežnim podizanjem - uvek tako da oseća oslonac pod šapicama. Neki prasići se nikada ne opuste do kraja, ali vremenom nauče da ne beže i da tolerišu maženje, makar i na kratko.

Zanimljivo je da ove životinjice umeju da komuniciraju svoje potrebe. Vlasnici često pričaju da se ljubimac uznemiri, uvrti se i počne da pišti kada mu se ide u toalet. Ako se takav znak prepozna, prase se brzo spusti na podlogu gde obavi nuždu. Vremenom se stvara rutina - prase nauči da trpi dok je u rukama, a zatim se isprazni na za to predviđenom mestu, što uveliko olakšava zajednički život.

Još jedna lepa osobina je pop corn - radosno poskakivanje i uvrtanje u vazduhu, koje znači da je prase srećno i uzbuđeno. Ponekad prate to i zvuke nalik predenju i pevanju (drrr, cvrkut), koji su takođe znaci zadovoljstva. Razmaženi primerci, naročito kada su gladni, umeju da prevrnu činije, lupaju njima o kavez i trče u krug - jasan znak da je vreme za obrok.

Socijalizacija, druženje sa drugim životinjama i pasos

Morska prasad su društvena bića, ali spajanje dva nepoznata primerka može biti rizično. Mužjaci su teritorijalni i često se tuku, naročito ako se upoznaju u odraslom dobu. Ženka se uglavnom bolje slaže sa drugom ženkom, ali uvođenje novog praseta u postojeće „jato“ treba raditi postepeno, u neutralnom prostoru. Ukoliko dođe do jurnjave i čarke, bolje je životinje razdvojiti u posebne kaveze.

Interesantan je suživot sa drugim kućnim ljubimcima. Morske prasice često ne smetaju mačkama, čak ni većim psima, ukoliko su naviknuti od malena. Ipak, sve interakcije moraju biti pod strogim nadzorom, jer je lovački instinkt nepredvidiv.

Za one koji putuju sa svojim prasetom, naročito ako je reč o retkoj rasi poput peruvian dugodlakog praseta, pojavljuje se i pitanje pasoša. Iako u Srbiji do sada nije bio čest slučaj vađenja pasoša za malog glodara, pri prelasku granice može nastati problem. Carinici mogu posumnjati da se radi o nekoj vrsti pod zaštitom, pa postoji rizik da ljubimac bude oduzet. Zato je poželjno imati potvrdu veterinara, a ukoliko se češće putuje - izvaditi sertifikat o zdravstvenom stanju i, gde je moguće, pasoš.

Zaključak - dug i srećan život

Da bi morsko prase doživelo starost od pet, šest, pa i sedam godina, potrebno je ispuniti nekoliko osnovnih uslova: pravilna ishrana sa dosta svežeg povrća i obaveznim senom, čista i suva prostirka (bilo da je reč o stolarskoj piljevini, peletu ili peškirima), redovno kupanje i češljanje, te posete veterinaru čim se pojave sumnjivi znaci na koži ili promene u ponašanju.

Važno je i razumeti prirodu svog ljubimca - ne očekivati da svaki bude maza, već poštovati njegovu individualnost. Strpljenjem i pažljivim osmatranjem, i najplašljivije prase vremenom stekne poverenje. Ulaganje u dobar kavez, udoban transporter i kvalitetnu hranu višestruko se vraća kroz zdravlje i radost koju ova umiljata stvorenja unose u dom.

Iskustva drugih čuvara uče nas da nema univerzalnih pravila - neko prase pije vodu, neko ne; neko voli piljevinu, drugo pelete; neko obožava kupanje, dok ga se drugi užasava. Ključ je u posmatranju i prilagođavanju. I baš kao što kaže stara izreka među ljubiteljima: „Prasad su mala, ali imaju veliko srce - a na nama je da im uzvratimo.“